Лк 23, 32-43

Ова света литургија, као и све друге, отпочела је са: Благословено Царство Оца и Сина и Светоме Духу. Тим благословом уствари благосиљамо долазак Божијег Царства. Царство Божије се отвара, јер је оно слично семену, пољу, скривеном благу, или свадби. Оно је близу, па и међу нама је. Апостол Матеј га назива Царство небеско. Овај апостол пише за оне хришћане који су дошли из јеврејства, па апостол не изговара име Божије већ га ословљава описно –небеско. Царство небеско не значи да оно постоји само на небу, оно је веће и шире од небеса. Оно је изван, али и у овом свету, међу нама је присутно у овом свету, али није од овога света. Трећи израз за њега гласи Царство Христово. Реч је о истим надстварностима. У Христу је Царство Божије у пуноти и коначно остварено. Светотајинство тог Царства није у времену. То Царство није политичка монархија или друга правна установа. Царство је уствари Божије господство, владатељство. Оно је истоветно са Божјом вољом, али и са Божијом светошћу. Зато је то Царство Истина, Љубав, Правда или Светост. У Њему је сва свемоћ као у библијској икони Божијој. Оно верујуће дира, па и на човека, а у делотворном остварује се као наум Божији, односно као воља Божија. Божије Царство постало је Христово, јер га је Он својом послушношћу до смрти саобразио у себе. Ништа није остало неиспуњено Христом, већ је отворено и остварено у Њему. У Њему је Он постао Цар и Господ. Зато апостоли и њихови наследници после Васкресења више не проповедају Царство Божије, већ проповедају Господа Исуса Христа распетога и васкреслога (1 Кор 1, 23). Представља својим васкресењем Божију силу и Божију премудрост (1 Кор 1, 24), почетак и пројављивање тог Царства. Благодаримо ти, Господе Боже Сведржитељу, Који јеси и Који бјеше, и Који долазиш, што си примио силу своју велику, и зацарио се (Отк 11, 17).

Ако покушамо да сазиремо Царство Божије као временско-просторно, упашћемо у противречности. Еванђеље каже да је близу, чак да је међу нама (Мк 1, 15); Лк 17, 21), да мора доћи и да га тражимо најпре у себи. Ван времена и простора је све јасно, истинито и свестварносно и у земаљском Данас. Царство Божије је овде међу нама у Цркви Христовом лагосношћу, светим тајнама и Духом Светим. Обнова Царства Новог Израиља, после васкресења Христовог биваће у сили Духа Светога (Дап 1, 8). Дакле, Царство Божије је сведолазеће само тамо где се рађају и препорађају сведоци (=мâртир, mârtus). Царство Божије долази непрестано у сваком смислу, мада су људи и људске установе крње у сваком погледу, јер нису уређене по Божијој вољи, у смислу вечне будућности. Очекујемо дан када ће Царство Божије бити остварено у пуноти и предато Оцу као ново небо и нова земља, односно када ће нам свима бити речено: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета (Мт 25, 34). Ми из света религије, односно, света тражења Бога, боготражитељи смо и још нисмо освојили веру као откровење Божије. Вођени огњем чежње за Царством Божијим улазимо на попришта војевања, од којих је прво – свет. Свет се мора преобразити васкресењем Христовим у свет Господа нашега Исуса Христа у ком се изграђујемо у синове и кћери Божије који се ослобађају робовања пропадљивости (Рим 8, 21), односно читав свет очекује да се преобрази у Царство Божије. Чиме? – Ослобођењем од пакла, смрти и греха! Грех је против новог стварања у Христу. Он нашој племенитој вољи укалемљује злу вољу против наше воље. Прави неимари Царства Божијег су сатрудници у његовом изграђивању одбацујући шут греха у свету борећи се за богочовечанску политику, свето обавештавање, праведно заједничење на свим, па и свештеним (=културним) достојанствима. Поприште богочовечанске политике јесте Црква. У Цркви је Царство Божије на земљи ако је она права, а не кривоверна. У правој Цркви изразито је Божије деловање, а не људско. Чему Црква, ако у њој нема правде, па и права, за све царско свештенство: квасац у тесту, светлост на свећњаку, град на гори!? Чему „приватна црква“ на платном и ван платног списка? Чему поповштина, поповска Црква? Чему владиковштина, спахијскобладичанска Црква? Чему незапослени и неостварени у Цркви? Зар у Цркви нема посла и запослења за све? Зар је могуће да у Цркви постоје служитељи са и без надокнаде? (Ови без „надокнаде“ су они који су покушали да буду елита – свештеномонаси). Да ли постоји и Црква која припада искључиво свештенству и друга Црква која искључиво припада Христу без остатка, а не припада свету. Она Црква која је у власништву свештенства (=Поповштина) Велики је инквизитор. Она Црква која припада Христу, за свет не зна, не припада му, пренесена је у царство светлости, доследна је Христу и живи као дијете свјетлости (Еф 5, 8). Онај који се противи у Цркви блистању Божије врховне Монархије у човековој послушности Христу не остварује Царство Божије, те је шут, отпад.

Царство Божије тражимо и налазимо на пољу властитог еванђелског живота. Наш живот би се морао преобразити у непрестано богослужење, те да не царује, дакле, гријех у нашем смртном тијелу, да га не слушамо у похотама његовим (Рим 6, 12).

Царство Божије започиње у нама тамо где престаје царство греха и смрти. Сваки нови човек у Христу јесте Давид који се бори против Голијата. Грех онемогућава или успорава ту борбу. Мрачнина греха нас ослепљује и сви духовни нас виде како бауљамо опијени отровом смрти. Борба је између два Царства. Царства светости и царства смрти (Рим 7, 22-23). То је тај мач који је донео Господ на земљу (Лк 12, 51). Тај мач одсеца зло, грех и смрт, те одваја од нас ропство и робовање греху и производи нас у витезе и витезкиње слободе деце Божије. Остварујући у себи Царство Божије растемо у љубави бескрајној (1 Сол 3, 12). Љубав је језгра Царства Божијег. Ко љуби брата или сестру своју је у светлости тог Царства (1 Кор 15, 24). Те порођајне муке поспешују, али и успоравају, рађање Његово (Рим 8, 22) in status nascendi. Ми се морамо потпуно предати Христу, јер би се Христос потпуно предао Оцу. Ми смо узрочници тог застоја и одгађања рашћења у обожењу. Нашем уздизању, вазнесењу у Царство Божије предходи једење Хлеба и пијење Вина које нам је послужио да једемо и пијемо сам Господ. Нашем назадовању, детанту, предходи наша истрајност у греху. Грешећи ми узрочујемо закашњења славе, радости вечне и мира бесмртног. Господ Христос без нас Његовог народа не жели да уђе у своју пуну Славу. Неће да уђе без свог новог изабраног народа који је његово тело и његови удови (Ориген, Homilia in Lev. 7, 2).

Усредоточимо се у ону језгру Царства Божијег и загледајмо се у наше живљење (...) на небесима очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3, 20).

Имајмо срца горе, јер Мараната = Господ је овде, и Маранâ-та = Дођи, Господе! Додајући: Нека дође благодат и прође овај свет (Дидахе, 10, 6). Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који побиједи наслиједиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син (отк 21, 6-7).

Царство Божије је, дакле, Христос Спаситељ!