Скоро целог живота остајемо на самом почетку духовног живота, а сам напредак је веома танак, понекад и неостварљив. Углавном се опиремо благом Христовом јарму и пропадамо, и тонемо, губећи првобитни жар, и упадамо у бљутаву млакост и чамотињу. Мртвосани смо, уморни, клонули и као да се гасимо, те западамо у општу духовну пустињу. Духовно изнемогли и омлитавили, постајемо лешеви, како вели преподобни Јустин Нови Богослов. У почетку, чамотиња је веома честа и претвара се у ту духовну пустињу сасвим изненада. Она долази као духовна болест, болно се трпи, са њом се не мири, али смо, истовремено, неспособни да је решимо. Духовна пустиња наступа нашом кривицом, преплављује нас и тишти расип нашег мира и радости у срцу. Не само да је наступила духовна депресија, већ је ту и сами пакао. Не можемо да се молимо, да сазревамо, да достојно примамо свете тајне и благословине. Искушење је стално уз нас и не престаје, сви наши греси нас осуђују а врлине бледе, нестају и нема их. На чамотнику се испунила реч Господња: “Ниси ни студен ни врућ. О, да си (бар) студен или врућ!...избљуваћу те из уста својих”(Отк 3,15-16). Духовни болесник отупи, омлитављен вољом, не бори се, нити може да се бори за слободу даха, већ пада све ниже и најниже, пропадајући испод себе самог. Поновни духовни живот може за таквог патника да пробуди и оживи само духован свештеник. Свештеник-чиновник ту не може помоћи. Психијатар и психолог, такође, јер ваља волети овог који не воли никог, па и самог себе.