Мт 5, 42-48

Господ захтева од нас да волимо као што он нас воли, а то значи да љубимо и своје непријатеље, да настојимо да и њима постанемо ближњи, те да љубимо децу и сиромахе како их је Он љубио. Стога захтева од нас да праштамо увреде, јер нас оне очишћују од властитих грехова. Ослобођење у дух-души у складу са Еванђељем искључује мржњу према непријатељима, али не и мржњу према злу који нам је непријатељ починио. Усавршавање заповести о љубави да љубимо непријатеље иде за обожењем, односно, да остаје само љубав.

Каин убија брата Авеља из гнева и похлепе. Човек је непријатељ човеку, брат је непријатељ брату. Бог разобличава опакост (=грешност) братоубиства. Шта учини! Глас крви брата твојега вапије са земље к мени. С тога: да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје (Пост 4, 10-11). Ово Авељево прклетство је у ствари порицање самог себе као брата. Нажалост то порицање се ево хиљадама година понавља. Међутим, досегнуто обожење уствари је досегнути мир покоја поретка, о ком пише свети Августин Хипонски (De civitate Dei, 19, 13), те га истече као плод праведности, односно светости, и дело љубави. Зато хришћанска молитва иде све до праштања непријатељима. Она је која преображава ученика и саобличује га Учитељу управо у овом истицању у љубави према непријатељима, која је нарочито и посебно хришћанска. Иако у Страом завету нигде не пише да непријатеље треба мрзети, Господ нам наређује да их љубимо и да се за њих молимо, као што је Он сам учинио на Крсту када су Га распели. Ми хришћани смо деца Божија, а Бог је тај који даје да Сунце излази и добрима и лошима. За нас је пресудан Очев пример: Љубећи оне који нас љубе и поздрављајући оне који нас поздрављају, чинимо то из самољубља, па не можемо очекивати плату од Бога, јер смо слични цариницима и такозваним јавним личностима (=грешницима). Ова Господња заповест погађа нарочито те споменуте јавне личности из Његовог времена и позива нас да будемо савршени, као што је савршен наш Отац небески. Позива нас на обожење! Тај идеал љубави нам се само чини недостижним. Он проистиче из претходно реченог сплета околности који налазимо код Луке (6, 36): Будите дакле, милосрдни као и Отац ваш што је милостив. Тај идеал обожења садржи све врлине, све испуњене заповести и сву савршеност (=апсолутност). Небројани Свети уздигли су се Богом у идеал обожења, уз напоре одрицања у духдушевну корист стицања те апсолутности у Христу. Савршен као Отац је и Његов Јединородни Син, али и небројани свети усиновљени у Оцу и Сину.