„Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо што се догодило, што нам објави Господ“ (Лк 2,15)! – „Дијете нам се роди, син нам се даде!“

Ово пророштво благовести Новог Давида и осветљава Витлејем у коме се родио Богочовек.

Дете, које се родило, је „Савјетник чудесни“! Дете, које нам се родило, је „Бог силни“! Дете, које нам се родило, је „Отац вјечни“! Дете, које нам се родило, је „Кнез мирни“!

Засијала, просијала је неизмерно јака светлост која благовести рођење Богочовека. Пастири су бдели и слава Господња их обасја, а анђели им се придружише. Анђели и „анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом Божјим“ (Лк 2,9). Данас нам се роди Спаситељ, роди нам се Христос Господ, у граду Давидовом. Роди нам се Онај који је вековима ишчекиван, а сада је међу нама. Нађосмо новорођенче повијено у јаслама. У младенцу који се родио Нови Израиљ има Спаситеља, Богомладенца. Јавила се Благодат Божја спасоносна свима (Тит 2,11)! Јавила се Доброта и Човекољубље Божије (Тит 3,4) у малом Детету! У наручју Приснодјеве Марије – Мајке Божије. Јави се почетак, α и конац, ω нашег спасења. Јавио се Логос Божији, Реч Божја! „У почетку бјеше Логос (Ријеч) и Логос бјеше Бог“ (Јн 1,1).

Нечувено! Једино Ново под сунцем! Неизрециво! Родио се Јединородни од Оца. Божји Син се оваплотио, ступио је у човештво како би га прославио до свог божанског достојанства. Све оне који примише Сина Божјег усиновио је. Даде им част и звање деце Божије. Отвори се, учини се приступачним за људе. Јединородни од Оца нам предочи Бога. Као деца Божија преображавамо свој живот у светлост. Светлост Новорођенога. Светлост његова нас преображава и ми преображавамо свет око себе. Сејемо радост и срећу. Сејемо блаженство и светост. Сејемо мир кој ослобађа. А супротно нама: „ И најјаснију светлост прати сенка!“ (Гете). Свет је отрован, дрогиран охолошћу и мржњом према Детету које нам се роди. Свет не верује и зато не мари и нема божићну радост. Откровењска равнодушност и неразличност, безличност је она која ће човека савременика, мог и твог, избљувати из устију и угушити у досади и чамотињи.

Свуда, па и у цркви, гуши се осетљивост за натприродно, за мистично и апофатично. Том дављењу допринела је и париска школа која је развила теологију углавном непостојеће „магијске побожности“ и тако почела да „протестантизује“ православље. Савремени човек је непостојан у вери, одбацује веру као теретан напор и усваја праксу отцепљености и удаљености од ње. Међутим, „Логос постаде тијело и настани се међу нама“ (Јн 1,14). Када Логос не би био Бог не би постао човек, управо зато да би нам „говорио (...)преко Сина“ (Јевр 1,2). Да Крстом, жртвом живота оделотвори и докаже љубав према свима, те тако бива и оствари се као Смисао.

Данас је Божић углавно разбожићен, или је постао пригодан. Постао је украс, урес, кићење, декорација и забава. Принели смо окићену храстову грану или бор као безазлену игру пастира који се клањају док уносе сламу. Певамо о Свесветој која пева успаванку, о светлости која обасјава шталу. Певамо о даху животиња који греје Дете и вратили смо се у идилу свог детињства. На часак може и то, јер смо осетили друкчијим у тој игри. Осетили смо се као сметња и устава против света. Осетили смо да живимо као друга марва, да живимо као пси. Овај благи дан је прилика да се одрекнемо свог псећег живота потрошача и одушевљено кликнемо: „Радуј се Господу, сва земљо; пјевајте, покликујте и попијевајте. Сви крајеви свијета видјеше спасење Бога нашега. Сва земљо, пој Богу, радуј се, кличи и пјевај! Запјевајте Богу уз гусле, уз китару и уз звуке харфе, уз трубе и звукове рогова кличите Богу цару“ (Пс 98, 4-6). „Како су љупке по горамо ноге гласоноше радости, који оглашава мир, носи срећу благовести спасења, и говори Сиону: Бог твој царује (ИС 52,7).

Уђосмо у овај бескрај побожности, у власност Духа Светога, јер ће нас он оплеменити, очовечити и уздигнути у високо достојанство обожења ума и њиме освојити слободу детета Божјег. Божић и у древном поздраву и отпоздраву живимо међу нама и у нама. Христос се роди! – Ваистину се роди!