Богословље спорта

                                                                                                    Краљу тениса Новаку Првом

2.

Дијагноза душе и духовно старање о изабраној групи спортиста, кључеви конфликта који се од-догађају у сваком од њих и начин размрежавања и уравнотежења

Никада нећу рећи рђаво о тијелу:

                                                            Благослов да је њему, дивном Божијем дјелу!

                                                            Оно је извор радости, оно је узор врлина,

                                                            Тијело је бакља свијетлости усред земљиних тмина

                                                                                                                        Тин Ујевић

Групу од седамдесеторице спортиста, о којима смо се старали у раздобљу од три године, чинили су чланови младих екипа разних спортских клубова (кадети), чланови подмлатка (јуниори) и collegium seniorum, спортисти и устројитељи у спорту до педесет година.

Само духовно старање о овој групи верника–спортиста православне католичанске вере бивало је у психолошко-сакраменталном помирењу које укључује најприснији додир између спортиста и нас, духовника. Овде смо донели и краћи есеј о исламском виђењу спорта са жељом да се обратимо не само православнима и римокатолицима него и муслиманима са простора на којима живимо.

Овим спортистима је управо кроз духовника одваљен камен са срца, што за њих значи ослобођење у сваком напредовању.

Најдубљи умови међу светим Оцима, образовани у хеленском смислу хармоније, спремни су да у суштини виде превод Божанскога, а у настојању да створе јединство философије и еванђелског откривења, служећи се разумом, као и природним Божијим откривењем, тежили су да осветле многе даности или датости вере.

Циљ саме дијагнозе душе је лечење духовне (не душевне) болести, мана карактера, управо променом мишљења, покајањем. Три су услова исцељења од греха. Први: спознати грех. Други: открити, освестити грех. Трећи: добити опроштај. Савремени верник се опире и узмиче пред светом тајном исповести. Гете, мада декларисани агностик, вели о протестантском укидању исповести: „Исповест нису нипошто смели одузети човеку“. Док свети Августин учи: „Увек се развијај, увек ходај, увек напредуј. Немој заостајати за сабраћом, немој се враћати, немој ићи странпутице... боље иди као хром него као луталица. (...) Што је у заповестима тешко, љубав чини да буде лако“.(1)

Грех = η αμαρτία. Наш природни и духовни живот остварује се у слободи и коначни му је циљ само у Смислу. Све што нас ослобађа у Логосу – добро је, а оно што нас отуђује и одвраћа од њега, зло је. Морално зло или грех отровни је плод наше слободне воље. Он увек противречи и сушта је супротност доброти = καλοσύνη, лепоти = ωραιότητα (добротолубије = η φιλοκαλία = лепотолубије, јер доброта је истинска онтолошка лепота = το κάλλος, καλέ μου = добро моје), обожењу = θέωση или светости = η αγιοσύνη = η αγιότητα, као што је то и порицање духовног живота у човеку уопште. Морално зло је одустајање од човечности, хуманитета, обожености, апотеозе и светости или вечног циља и будућности, те и слободно бирање зла, односно презир према љубави и светогрдно нећу Бога. Привидно је чин ослобођења, прометејизма, а у ствари је потврђивање зловоље и робовање злу, односно паклу нагона. Ослобођени злом, робови су греха (Јн 8,35). Непокајани грешник обмањује себе заблудом да греши као и сви људи. По преподобном оцу Јустину Новом, грешник је крив према самом себи, према брату човеку, те и Богу. Он је крив пред космосом, пред свима световима. Грех одриче љубав и проклиње је, односно он је повређује. Починилац зла својевољно и слободно хоће деструктивност.

Искушење = ο πειρασμός. Искушење подстиче, загрева и распаљује жеље, запаљује пожуду, засићује машту разним уживањима или коришћу, те улива и надахњује на погрешне закључке и одлуке, и подстиче вољу на зла дела. Искушење је странпутица. Оно може да буде изненадно, веома често, привлачно или муњевито, што зависи од телесно-душевне конституције. Зависи од темперамента, васпитања и утицаја околине. Може да буде и отворено, прерушено, али је увек опасно. Бог нас никада не искушава, нити проверава нашу верност. Искушења су подстицаји, импулси на грех али сама по себи нису никада грех. Нуде нам се, а постају грехом када их својевољно прихватамо и усвајамо као своје. Искушење је поприште борбе у којој се види какви смо и колико вредимо. Одолети искушењима, врлинско је јуначко дело. Јунаштво је узор и највиши циљ подвижника, односно оног који се вежба у врлинама.

Злочестост је поуздан предзнак неуспеха, катаклизме и разочарања. Она је олуја и град са опустошењем. Дубока је у људима који јој подлежу, па се пројављује понекад као срамота, а понекад као злочин.

Ако постоји Бог творац свега, одакле зло? У природи толика бића пропадају, пупољци и деца се сатиру, животиње се међусобно уништавају. Злочестост је најпре у човеку. Човечији живот је у противречности са оним шта чини и шта би га учинило срећним, блаженим. Човек носи у себи склоност према злу, сам руши свој Рај, а и срећу ближњих. Чему прогрес ако он води у катастрофу свега. Како је уопште могућно у оваквом свету веровати у Божије провиђење, веровати да је Он Љубав, Лепота, да је добар, праведан, свезнајући и свемогући? У овом питању је чвориште агностицизма и теизма. Животи су најчешће атеистични, а то се оправдава невидљивошћу Бога и постојања патње. Зло осенчује свако добро расуђивања, а и јасноћу духа. Зло је спорно питање и побуна, негодовање, али и крик. Брутално искуство, односно бруталност света (Yves Kloster, Ив Клостер). Физичка зла су разни облици патње тела, али и морална, као што је злочестост лични и колективни криминал. Она су негативност и недостатак бића. Поседовати зло или бити запоседнут злом, значи недостатак физичке и моралне слободе. Смрт је недостатак потпуног физичког живота. Злочестост је не-биће, не-битије, а уз то и мучна банална стварност. Није позитивна битност, већ губитак, лишавање. Само човек има слободу избора и слободну вољу, може му се супротставити, па и порицати га. Зато је у нашој историји само човек извор зла. Може се кроз Смисао обожити или га одбацити. Ако се одбаци Сунце, остајемо у тами и студени. Злочестост се множи одбијањем добра и лепоте, те се упада у неред, неправду и пакао.

Послушност. Смирење утире пут савршеној послушности и подстиче да се прегалац покорава претпостављеном у љубави Христовој, а не из страха од казне или одбацивања. Богу се дугује потпуно повиновање као Господару, Створитељу (ислам), као Оцу (јеврејство), као Искупитељу, Брату и Пријатељу (хришћанство). Ради Њега, послушност се дугује и свима на које је Он пренео своју власт, а ту спадају најпре родитељи, наставници и учитељи који су и заступници. „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене“ (Рим 3,1). Послушност је постулат етике. Послушност важи у Старом и Новом завету, а и у Курану часном, као израз љубави. Послушност без љубави означава робовање (obedientia materialis, servilitas, η δουλεία). Подвргавање Божијој вољи из љубави према Богу, послушност је по надахнућу Духа Светога. Главни мотив послушности треба да буде „покорност сваком реду људском, Господа ради“ (1Пт 2,13) коју предочава помесна Црква, родитељи, духовник, учитељи, наставници и законите власти. Натприродни мотив може бити и оплемењење, односно жртва воље, покајање за злоупотребу слобода. Ако смо послушни старешинама зато што нам њихови налози изгледају мудри, душе-тело-корисни, целисходни и потпуно прихватљиви, врлина губи хришћански карактер и натприродне заслуге, односно светост. Натурализам и рационализам у послушности поричу своју везу са подвигом, аскезом.

Стрпљивост је врлина која ставља подвижника у однос према себи, али и према окружењу. Стога је она у ствари најтеже умеће самосавлађивања (patientia, η αυτοκυριαρχία), господарења над собом. Права је стрпљивост, сматрају то све религије, особито она из љубави према Богу за кога се трпе све духовне и телесне недаће. Разочарано подношење невоље, пркосно или стоички, револуционарно или прометејско, није хришћански. Хришћанска стрпљивост је само она суздржаност натприродне љубави – вере, те и преданости вољи Божијој. Добри примери стрпљивости су у Старом завету Праведни Јов, а у Новом – сам Христос. Стрпљивост је одлика свих светих.

Целомудреност. Чистота, целомудреност (η σωφροσύνη) језгро је врлине умерености. То је она врлина која обуздава и сексуални нагон (либидо). Она га усклађује према његовом правом циљу и држи га у границама Творчевих намера. У Старом завету, а и у Курану часном, додир са гениталијама, болесником, мртвацем, паганином и животињом сматра се нечистим. У Новом завету, целомудреност је добила право место и високу цену. Обредно-телесна чистота у Новом завету је права, морална и унутарња надврлина, више чистота срца, па тек и душе-тела (Мт 7,15). Свети апостол саветује: „Чувај себе чистим“ (1 Тим 5,22). Чистота (η αγνότητα) душе и тела се пројављује као лепота (το κάλλος). Зацело, у њој лепота блиста и исијава Бога, који јесте Драгуљ свеврлина.

Дарежљивост надилази праведност, док у светости дарежљивац даје све, без задршке. Дарежљивост на нивоу праведности је доказ честитости и доброте, а када запостави властиту добробит и затоми жудњу за богаћењем, она је светост на делу, даривање самог себе. Дарежљивост не бива без пожртвовања које нас освештава као децу Божију и као браћу свег човечанства. У том чину, васцео наш живот и све наше имање постаје жртвено, постаје пожртвовање, најтежа жртва до потпуног испражњења од себичности. Лако је жртвовати цео свет, што вели Достојевски, но његове сладости – имање, пријатеље, сроднике, родитеље, па и своје ја, није, односно самог себе није лако жртвовати. На жртву себе самог обично нисмо спремни. Задржавамо за себе здравље, тело, вољу и осећања. На лишавање од части, слободе или задовољавања сексуалног нагона, обично нисмо спремни. Дух пожртвовања буја само у радосном узимању животних крстова, а још више жртвовање свог властитог ја. На том путу се сједињује са Лепотом и не може се залутати.

Девичанство (η παρθενία) је суздржана, монашка, философска љубав. Целовито је по свом склопу и непоколебљиво. Трансцедентална љубав која урања у телесно, девичанство је. Преимућство изабраника Божијих је (η διακονία) агапе, а не ерос. Стога, девичанство је дато (ἀλλ’ οἷς δέδοται) (Мт 19,11) изабранима, а изабрани у ствари бирају сами себе.

Целибат је дужност епископства и свештенства из монашког реда, свег монаштва, и обавезан је за све хришћане пре брака. На целибат нас подстиче узор јединог Архијереја, кога је родила Приснодијева Марија, те и васпитао девичански поочим Јосиф и објавио такође девствени Јован Претеча.

Поплави еротизма и порнографије управо треба супротставити пример девичанства, целомудрености, целибата. Сама светост епископске, свештеномонашке службе упућује на целибат као нешто што је од божанске чистоте. У молитви Херувимске песме јасно се вели да „нико од везаних телесним похотама и сладостима није достојан да приђе или да се приближи, или да служи литургију“ (Литургије Златоустог, светог Василија, светог Јакова, светог Марка итд.). Духовно очинство је могуће само у целомудрености, односно у беспрекорном целибату, док је код ожењеног свештенства могуће само уколико живе, после рађања деце, девствено. Хедонисти, неуравнотежене и поремећене личности нису способне за племенито јунаштво и жртву целомудрености.

Сексуалност. Свето писмо и Куран часни говоре о људској сексуалности веома разговетно и отворено. Бог је створио човека као мушко и женско, те је сексуалност део људске природе. Потпуни свој израз, она налази у психофизичком сједињењу мушкарца и жене у браку. Сама сексуалност је настала Божијом стваралачком вољом. Човек по сексуалности није сличан Богу, већ по господарењу над собом, свим бићима и над материјом (Пост 1,26). Зрак људске одговорности у човеку уређује његов сексуални живот. Привлачност међу супротним половима доказује да је дозвољено удовољавати сексуалности између мушкарца и жене. Бити једно тело, по старозаветној (куранској) антропологији, значи потпуно личносно, а не само телесно јединство мужа и жене. Сексуално узајамно даривање не само да се сматра светим већ јесте свето. Пост 24–28 наглашава да је сексуалност између мужа и жене са светим циљем рађања деце. Муж и жена се надопуњују у брачној љубави. Овај њихов однос се никада не доводи у питање ни у Старом завету, а ни у Курану часном.

Нови завет о сексуалности говори веома мало и суздржано, али је она извесно добро оцењена. За разлику од јеврејства и ислама, Нови завет се са дубоким поштовањем и одговорношћу сусреће са женом. Супружничка љубав је добра, али живот у целомудрености је бољи (Мт 19,12). Онима који се одричу брака ради спасења, обећана је награда (Лк 18,19 и сл.). Блудност (η πορνεία), о којој се говори на местима Мт 15,19 и Мк 7,21 захвата човека и споља и изнутра, дакле психофизички, и осуђује се као прељуба, као грешна. Свети Павле о сексуалности говори и у Коринту и у Риму, и истиче да су многи хришћани ниско пали у моралном смислу, те да су се истицали по сексуалној покварености. Римљанима саветује облачење у хришћанске врлине и да се нужно одрекну телесне похотљивости (το σαρκικό φρόνημα) ( Рим 13,13-14). У односима са проституткињама, хришћани постају уд саме проституткиње, јер греше против властитог тела (1 Кор 6,12-20). Сексуалност ван брака је за Нови завет деструктивна, као и разне перверзије на сексуалном подручју, а нарочито хомосексуализам, истичући да је он противприродан (Рим 1,26). Употребљавајући израз порнеиа (η πορνεία), он мисли на блудност (1 Кор5,10 и сл.; Ф5,5), а понекад под њом подразумева и проституцију као професију (1 Кор 6,15-18) или инцестуозне односе (1 Кор 5,1), али употребљава и друге изразе који описују сексуалност: акатхаρзис (η ακαθαρσία), нечистота; аселгхеија (η ασέλγεια), распуштеност; патхос (το πάθος), страст; те и епитхимија (η επιθυμία), пожуда. Користећи ове изразе, свети Павле описује дјела тијела када говори о моралном људском паду. Посебно спомиње хомосексуалност (Рим 1,26-27; 1 Кор 6,9) и мастурбацију, малакија (η μαλακία). У то време, космополитски градови, попут Коринта и Рима, били су метрополе и попришта велике покварености, па апостол Павле сматра целомудреност и девственост савршенијим од брака.

Спортисти се фетишизирају, те се тако сексуално употребљавају као идоли, кумири. Прати их нарочити тип проституције, такозване навијачице – groupie, groupies девојке. Оне у популарним спортским тимовима и појединцима виде магичну моћ и магнетизам, па чак и у стварима које њима припадају. Посредни фетиши су њихове фотографије, спортско одело (енг. dress) и други проводници њихове магичне моћи. Обично их спортисти зову крембилке (од фр. cretin, лат. debilis – онај који је заостао у духовном развитку и физички закржљао, те и малоуман).

Мушкост/женскост. Потпуни човек је мушкарац + жена. Ниједан мушкарац и ниједна жена није потпуни човек, односно човечица. Мушкост и женскост искључују бесполност. Човек је ½ човека као мушкарац, док је друга половина жена као човечица. У хришћанству, био он савршен мушкарац, односно савршена жена, цело су само када су једно. Савршеност сполности подразумева своје мушке и женске облике. Мада и мушкарац и жена имају једнаку људску природу и телесност, психологија (душевност) мушкарца и жене различите су, док је њихова духовност истоветна, јер нема више мушког ни женског ( Гал 3,28) духа. Дух је увек мужаствен. Зацело, супружници, девственици, остварени у очинству и материнству, само су нијансирање обриса мужевности, женскости, односно женске савршености. На духовном пољу, њихова светост је само у мужаствености, у духовном племству – у обожености. Мужаственост је у динамичности, јер није стање на месту – Qui non proficit, deficit, закључује свети Лав Велики (Sermo 59.8). Зато се мушко-женски пар у ствари балансира управо мужаственошћу. (Намерно не користимо појмове Јунгове психоанализе, с обзиром на то да Јунг и Muller-Freienfels негирају сакраменталну исповест, јер им је одбојна њена праисконска верска позадина. Алфред Адлер је одбацује, јер она тобоже даје неумесну подршку човековој жељи да прећуткује, задржава и прикрива.)

Недухован мушкарац, односно жена, мушкарцу се приближава преко неке спољашње околности и заједничког интереса, док су жене међусобно много пријатељски блискије. Тај однос није богословски, већ је дефектан. Недостаје му дух. Дефектан је сваки неожењен мушкарац, осим мушкарца монаха, јер се он одлучио да живи богословски, односно молитвено. Крњи, мањкави мушкарци мудријаши су, кукавице, кратког даха и подоста настрани, јер се из себичности одвраћају и одступају од своје главне, природне нове синтезе са женом у Христу. Недостатак мушкости се највише и најјасније види на мушкарцу који је опседнут, односно загледан у жену. У нашим народним песмама је тај тип мушкости опеван као „ако, мајке, ако, барем је убава“. Такав не слуша никога и остаје мекушац целога живота. Жена пак без обзира на њене емотивно-интелектуалне способности, увек зна шта мушкарац о њој мисли и шта он о њој осећа.

Хомосексуализам или содомија означава блудност мушкарца са мушкарцем, при чему један игра мушку, а други женску улогу. Педерастија означава блудност одраслог мушкарца са дечаком, док је лезбизам или сапфизам однос жене са женом. Хришћанска морална оцена: осуђује се као изопаченост али се не проклиње, односно поима се као последица напуштања Бога (Рим 1-24-27; 1 Koр 6,10; 1 Тим 1,10). Лична кривица оних који упражњавају хомосексуализам може бити веома умањена уколико су они душевно болесни, неприлагођени заједници, оптерећени унутарњим присилама или живе у околностима које умањују слободну одлуку.

Оплемењење. Продубљење сопствене вере постиже се увек у дубини духа, а не у плићаку душе. С обзиром на то да се злато, сребро или бакар духа готово никада не налазе на површини, треба дубоко досезати и продирати, те захватити оплемењење као предворје Раја. У нашим дубинским пределима, ми смо као личности сасвим у збивању, у збивању смо јединстени и незаменљиви. Што дубље достижемо наше злато и што се више приближавамо божанској искри нашег духа, тиме су веће и богатије наше поједине унутрашње способности које се споља разгранавају из јединственог божанског језгра целовитог душе-тела. Ако подвижник (спортиста) оно што види и чује пропушта у себе, а да садржину није испитао и оправдао, и ако оно што му тек падне на памет изговара, а да сваку реч није одмерио, може слободно признати да је површан и недаровит.

Верност или оданост јесте свеврлина која човека нарочито чини сличним (подобним) Богу (Мт 25,21;1 Кор10,13;2 Тим 2.13). Она је и витешка, спортска надврлина, а арапска реч ислам, al-islam (الإسلام)  у ствари значи оданост. Ко је своју љубав нашао у бесконачно вечним дубинама Божијим, споља се показао као вечно веран. Сви који су се сами позвали у апостолство Христово и остали верно једни са другима и верни једни другима, постигли су ту хришћанску надврлину или крепост. Зато верност није само сведочанство о правој хришћанској љубави већ је и сама хришћанска љубав. „Останите у мени, и ја ћу у вама. Останите у љубави мојој“ (Јн 15, 4.9). „И што год хоћете иштите и биће вам“ (Јн 15,7). Сваки верујући нека одговори: „Знам Коме сам повјеровао“ (2 Тим 1,12). У послушности и верности Богу, сваки хришћанин у ствари постаје чудотворац: биће му све што заиште.

Успешност, успех. Хришћанин–спортиста је обавезан да ниже успехе, јер је великодушан остварујући мир и радост. Оптимиста је. У параболи о талентима, Христос вели да само онај који се није усудио да уђе у пустоловину, коначно губи управо оно што је хтео да сачува. У хришћанској нади садржај бива доживљен и увучен у садашњост, те стога она не разочарава. Оне које је изабрао и позвао, побеђиваће (Отк 17,14). Насупрот овоме, сазирано људским очима, хришћанска залагања веома често чине и ланац привидних и правих неуспеха. Успех није ниједно од Божијих својстава. Крст и Распеће Христово јесу најстрашнији неуспеси људске историје. Христови следбеници, гледано историјски, доживљавали су уништавајућа разочарања. Спортиста–хришћанин би морао да буде верски зрео да би опстао као борац за врлину управо у самом неуспеху и разочарању. Чак би морао да из неуспеха расте и радује се, да се прекаљује, јер неуспех поседује искупитељску моћ. Као што је Христос извршио дело искупљења и био прогнан, тако би требало да и сами хришћани–спортисти саопште сабраћи плодове спасења које су унедрили. Будући Богочовек, „у обличију Божијем... једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличије слуге“ (Фил 2,6). „Богат будући (нас) ради осиромаши да (бисмо се ми) његовим сиромаштвом (обогатили)“, (2Кор 8,9). Тако и хришћански приступ спорту не би требало да тражи земаљску славу, него да доноси пример смирености и самозатаје. Успеси и неуспеси имају велико значење и моћни утицај на усправност нашег духовног држања. Успех радује и сам је радост, а неуспех је покора, покајање и вежбање, аскеза у вери. Ради се о вишој радости у неуспеху, па и далековидости, која у поразу види само одређени и већи будући успех. Поразом мери своје будуће успехе. Прави православни католичански дух осећа се наговореним и обмањеним од пријатног и саосећајног посетиоца, увек када тај дух због побожног немара бива подоста скучен, и лебди у великим опасностима. То је дух пораза.

У Макавејима I (2,21) „Небо није дало да оставимо Закон и заповести“, док се у Макавејима II такође виде Јахвеова обележја: небеска јављења у славу јунака који су се великодушно борили за изабрани народ, мада малобројан. Бог је покорио изабранима земљу и варварске хорде натерао у збег.

Борбеност готово нико не воли. Сваки избегава унутрашњу борбу против моћи таме и злога. Добро и лепо не бива без презања, без борбе. Мекушци нису спортисти, а ни изабраници неба. „Бори се добрим подвигом, хватај се за живот вечни...“ (1Тим 6,12). Другим речима, уложи све своје способности у борбу. Прави хришћански спортиста се бори против егоизма, површности, неискрености, неправде, мржње итд. Борба ангажованог спортисте је у заузимању на међуљудском, националном и интернационалном подручју где људе угњетавају, муче, прогоне и убијају. „Стојте у једноме духу, једнодушно борећи се“ (Фил 1,27).

Истинито је ово сведочење Н. А. Берђајева: „Бољшевизам је у Русији ухватио корење и победио, јер сам ја онакав, какав јесам; јер ми недостаје стварна духовна снага – снага вере која премешта брда. Бољшевизам је последица мојих греха и моје кривице. Он је преко мене дошао као испит. Трпљења, која ми је нанео бољшевизам задовољштина су или плата за моју кривицу, моје грехове, за наш заједнички грех, и за нашу заједничку кривицу. Сви су одговорни за све“.

Чврсто устројене заједнице чине групе (team), у којима се плодоносно ради у правцу заједничког циља. У њима сваки има поштовање према свакоме и према заједници, величину и успехе саиграча, и противника у радости сазире као своје властите, поуздано се ослањају једни на друге, остају међусобно повезани молитвено играним дијалогом, и сви живе и делују у одређеној помесној Цркви.

Одрицање је дужност живота и тиче се заједнице, односно већег и важнијег циља – успеха. Одрицање захтева много зрелости да ради њега не трпе ближњи, ни властити позив, ни властити литургијски живот. Вештина одрицања је уметност спортског остваривања. Када спортиста релативизује, а тиме се и одриче, грчи се и није напредујући усмерен према Апсолуту који испуњава. То стање добија свој смисао само од Апсолутног. Одрицање је есхатолошки одређено. У том одрицању су сви хришћани (Лк14,26; Лк18,29). У слеђењу се све рeлативизује, у међуљудским односима, такође, док је литургијско заједништво апсолутно. Одрицање изнова добија квалитет сталног усмерења према Апсолутном. Сам хришћански живот у ствари постаје спорт, јер је вежбање и тренинг, а овенчава се непролазним победничким венцем (1 Кор 9,25).

Усхићеност, ентузијазам (грч: εν – у, Θεός Бог, ένθεος одушевљен Богом, enthusiasmos, божанско одушевљење, усхићење: стање неког ко је пун Бога, духовно одушевљен, обожавалац Бога (ο ενθουσιασμός). Стога би спортисти морали бити ентузијасти, јер је Бог у њима и јер су они у Богу, односно они су позвани да постану Богови у Христу. Хришћански спортиста је одушевљен, односно одуховљен, усхићен Богом. Ф. М. Достојевски јасно пише о значењу и неопходности цењења усхићења као бљеска обожења. Само онај кога носе анђели у телу остварује подвиг. Бити усхићен, значи бити у Богу, бити богоиспуњен. Стога је спорт веома живо усхићење, одушевљење и обожење. Усхићење је духовно-душевни и телесни полет читаве спортске личности. Ek-stasis (η έκσταση), померање, осећање бескрајне радости, а то у хришћанској аскетици значи развитак испражњења од себе или стање у којем је човек изван себе, у обожености. Усхићење погађа оно језгро у спортисти које је васцело, тотално, живо и духовно у њему. Оно разбија и брише границе свакодневне егзистенције, оно је самоваскрсавање из трезвених потреба и њихово дизање горе према испуњавању свих настојања у Богу, у вечним вредностима или у идеалним спортским личностима. Усхићење је сверадост која осваја бесконачну вечност и доживљава се као вечни живот. Оно није пренемагање, већ дар Божији. Њен извор је у бесконачним Божијим дубинама, у заједници литургијског живота са Христом, у тајни Мистичног тела. Из тих извора се напаја хришћанско усхићење, молитва, сазирање и доживљавање. Сазирање без усхићења није хришћанско.

Спортност (енгл. sportsman), својство је онога који се бави спортом и одушевљава се њиме. Она обећава и предназначава велику способност побеђивања најпре над самим собом, над спојем душе и тела који је у динамичном јединству. То јединство јединствено је у свемиру. Телесни процеси се уливају у психолошки. Душевни, а и духовни живот у значајној мери зависи од телесне кондиције. Не подлећи ни једном супарнику, па ни самом себи, свом ја. Ваља стећи власт над гомилом, светином и над горима, надвладати их и победити гоњен добрим намерама, правичношћу и светошћу. Да надјачају најбољи и најсветији лоше и горе од лоших. Часна победа јесте врста покајања, односно помирења међу такмичарима, који стварају пријатељство и мир и када су овенчани ловором победе и када су побеђени. Зато спортска такмичења морају да буду у Божије Име. И са молитвом Богу, да би од учесника у спортској борби била далеко свака поквареност, а близу мира и благослова у љубави. Достојни крунисања маслином или аком само су они најистакнутији. Требало би поново увести антички обичај да им највећи песници пишу химне, славопоје, када побећују. Веран и поштен у спорту може се бити само ако се осваја целокупна надврлина, па и она највећа верност у страху Божијем која је савршена праведност, и више од ње: светост, обожење. Спорт прожет вером даје двоструко добро: једно је људско, а друго божанско. Спортско-људска добра зависе од спортско-божанских. На првом месту од здравља душе и тела, па потом од лепоте (доброте), а на трећем месту од моћи, снаге или крепости за сва телесно-духовна кретања. Оштровидим богатством способности, талентима управља разборитост, умереност, правичност и јунаштво (храброст, мужественост). Спортисти смерају управо на та добра, а за божанска је меродаван само богоум као вођа.

Поред заједничког вежбања, за хришћанске спортисте главно је литургијско славље и свакодневно примање светих тајни. Оно уводи у унапређење свих врлина и надврлина. Спортско вежбање мора бити умеће у отпорности и издржљивости према боловима до самога прага смрти, и израњање из смрти у васкресење тела и духа. Отпор против бола и страха од смрти, али отпор против пожуда (либидо), насладе и других заводљивих примамљивости. Ваља се клонити свега што срце чини меким, женскастим и дораслим сваком демонском завођењу. Добри спортисти подлежу трпљењу у боловима и напорима, а лоши се одају насладама. Спортски одгој (према земљи поучавати) и спортско васпитање (према небу хранити, питати) усмерено је на стицање духовних врлина, али и на умножавање телесне снаге. Умеће (ars) спорта без светости и праведности чине спортисте сировим, простим, неплеменитим и уопште недостојним имена и звања атлете. Ваљано образовани спортисти, и после дугогодишњег бављења својим спортом, остају ваљани људи, а понекад и обожени, свети. (Свети отац наш Јустин Нови Богослов у младости се бавио атлетиком, тако да је можемо сматрати освештаном.)

Хришћанска спортска педагогика и андрагогика подразумева самоисправљање и самокритику, покајање, да би спортисти постали ваљани или свети у највећој мери. Такви божански људи, односно божански човек код Платона и Плотина у ствари је у хришћанству од ових философа наслућен свечовек (Достојевски), обожен човек.

Сами спортови се морају, као и сама вера, вежбати од раног детињства. Односно, у збиљи детињства се мора играти оно што изабраној спортској струци припада. (Свети Атанасије Велики је још као дете крштавао многобожачку децу.) Спортска игра усмерава склоности дечака и девојчица, односно младића и девојака, на оно у чему ће постићи потпун развој кад до тога стигне (Закони, страна 22). Да би могао да управља собом и другима, мора да научи да се беспоговорно покорава и слуша палестриту (palaestrita), ректора спортске школе и друге учитеље у спортовима, да би научио правилно да управља собом и другима. То и јесте образовање за јунаке спорта, а оно потпуно пориче плаћеништво и спорт као робу. Сва извитоперења у спорту воде до испражњења спорта од спортвености, а то велико извитоперење уско је повезано са болесном друштвеном заједницом. Лоше и болесно друштво рас-спортује спорт. Употребљавају се допинг и друге опасности, те се спорт деградира у гладијаторску или циркуску игру. Истински спорт прожет вером зацело израста у уметност и поезију, кроз њега се човеку открива божанска лепота људског тела и духа којој се дивимо, величамо је и продубљујемо, односно сазиремо је као духовну. Лепота људског тела постаје видљива управо у савршеном богопоуздању. Оно даје тај тражени напитак бесмртности који слути али не налази (Платон).

Спортиста–хришћанин мора неговати две тежње: да буде што срчанији, а у исто време да буде прожет вером, односно страхом Божијим. Управо страх Божији, један је од дарова Духа Светога, по коме онај који га има настоји да не увреди Бога због неизмерног Божијег величанства, те и да њиме прекаљује властиту одважност, мужевност, храброст и неустрашивост, па се као подвижник испуњава поуздањем и јунаштвом.

Спорт, баш као и религија, може бити пијанка и завођење на странпутицу у опасности и провалије смрти. Безобзирна жеља за постигнућима, непоштедна и непоштена борба, частохлепље из жеље за победом по сваку цену, може обеспортити спорт. Живот професионалних спортиста није ни мало занимљив, чак је и испразан и сувопаран, јалова рутина и своди се на понављање тренинга, утакмице и опоравка. Врхунски спортиста је егоистичан и егоцентричан, те и опхрван страховитим умором и стресом, а понекад и уобразиљом о властитој величини. Свеживотна мора и мртвосаност, више механички начин постојања, без икакве духовности.

Извежбан у спортским борбама остаће у потпуности само онај спортиста који настоји да се продухови, односно обожи. Без обожења, и најспособнији борац постаје само половина правог свечовека у односу на Христа. Постаје половина Христа. Ако постигне праву меру, а она је Богочовек, он ће се остварити као Бог по благодати. Управо је богочовек Христос онај који људима даје напитак за изазивање страха Божијег, који пуни душу и тело храброшћу и апотеозом. Напротив, такав напитак не постоји у многобоштву (Платон), а ни у јеврејству, ни исламу. Ради се о храни и пићу који стварају неустрашивост и непобедивост. У многобоштву, прослављени спортиста је фетиш, идол, тип божанског порекла (Плотин), док је у Старом и Новом завету, па и Курану часном, усмерен на разликовање врлине и неваљалства, порока. То је оно злато Богом дано вођство разборитости. Али, пре свега треба оздравити од неваљалства душе! Они који се не вежбају у духовним врлинама постају слаби и одају се бестидностима. Снага, моћ се управо сагледава у борби са сопственим насладама и у боју са плашљивошћу. А те насладе разарају снагу карактера. Кроз борбу са собом постаје се савршено храбар човек. Суздржљивост тражи оне који су се определили за слободу у Христу и преовладали распуштеност. У спорту чак и велики народи понекада губе у биткама, а побеђују они који задобију благослов. Добри морају да имају још бољег као вођу или заповедника. Сваки спортиста у саставу мора да буде чувар заједништва и да настоји да њихово пријатељско заједничење, њихово друштвено пријатељство још више ојача. Ако саиграчи слушају вођство, свакако ће победити и побеђивати.

Продором Светог Духа, охристовљењем, оживљавају све умносрдачне способности спортиста, а не пуко кретање, механичко вежбање, умеће и техника. Спорт може бити драгоцени лек бесмртности ако је еминентни чин љубави. Хришћанским спортовањем, спортиста постаје не само господар свога тела (многобоштво) већ се и обожује (хришћанство). Боголики човек у љубави – спорту се обострано не употребљава, већ се узајамно дарује. Спорт је боголика делатност јер је ars у љубави. Он је стваралачка уметност исто као музика и балет, који имају пун очовечујући и обожујући смисао.

Заједништво. Спорт чини готово немогуће заједништво остваривим и то оно у својој величини, а и оно које се уз њега присно држи као једна душа, једно тело. Таквим заједништвом типа гледајте како се међусобно љубе, први хришћани су задивљавали свет. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“ (Јн 13,35). Колико су савремени хришћани способни да данас остварују ту еванђелску величину љубави у заједници? Нажалост, у многим хришћанским заједницама љубав је немогућа, неостварљива, чак је уопште и нема. Има, углавном, примамљивих или мање испразних прича о љубави, али праве љубави нема! Чини се да заједништво у међусобној љубави упечатљивије остварују јеврејске и муслиманске, а не хришћанске заједнице. Међутим, у свом најдубљем значењу, спорт је немогућ без заједништва; остварује се само у заједници са Богом и са људима. Оно коначно изграђује од саме заједнице мистично тело Христово, и његов задатак према целом свету доводи у ред љубави, у агапе. Спорт у служби заједнице има изванредни карактер. Спортиста доживљава заједницу као позвање. Она настаје на једном месту, хомогена је, и то тако да њене чланице опште у братском, односно сестринском, личном опхођењу. Заједништво се снажно и дубоко доживљава у спортском саставу, нарочито ако група настаје хришћанским пријатељством, ако се нађе у име Христово, из љубави и састрадавању са целим светом. Савршен вид љубави и заједништва у спорту и јесте почетно пријатељство. Велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин пева о пријатељству као леку душе разбољене.

У спорту су најважнија начела. У њему журба заблуђује. Ако начела нису истинита, све ће се срушити као кућа без темеља. Ући у бит подвига није ни лако, нити једноставно. Мора се мислити и молити не само умом, него и срцем. Сарадња са срцем олакшава пут до обожења. Ако оно не сарађује, вежбање је пуно препрека, тако да унапред треба сумњати у неуспех, у пораз. Одлучујућа је властита и колективна пракса, односно, практика. Бесциљно клатарање духа у тамним, демонским подручијима наговештаји су промашаја. Без пажње нема правог сазирања. Растресеношћу нико неће постат