Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави Пост 32, 24-32

Јаков и Исав су били близанци Исака и Ревеке које су добили после деветнаест година бездетности. Родили су се као плодови искрених, услишених, молитава Богу. Исав када је одрастао постаде ловац. Био је опоро-мужеван и маљав, рундав. Јаков је био тихорадостан, проницив и као добар домаћин брижан за очево благо, стадо. Исак је више волео Исава него Јакова, зато што је он као добар ловац доносио оцу његово омиљено јело од јелена. Ревека, мајка близанаца, волела је Јакова као разборитог, мудрог и пажљивог у свему. Најстарији син је имао право прворођеног које му је доносило право главног сина међу свом децом. Исаву је, као старијем, припадало право које му је доносило већи део Исакове имовине, него Јакову. Једног дана, Исав гладан и уморан од лова, затражи од Јакова да му да мало чорбе коју је кувао. Јаков му је рекао: Даћу ти чорбе, ако ми ти за узврат даш своје право прворођеног. Исав одговори: није ми заувар право прворођеног кад умирем од глади. Тако је Исав продао свој благослов Јакову за тањир чорбе. Праотац Исак је био старачки онемоћао скоро сасвим слеп када је одлучио да дâ благослов првенцу, рекавши Исаву: Улови ми јелена и припреми га онако како највише волим и донеси ми га. Онда ћу те благословити. Прамајка Ревека је ово чула и настојала је да тај благослов добије Јаков. Обукла је Јакова у Исавову одећу и ставила му козје крзно на руке и врат да би праотац Исак помислио да је то Исав. Онда је уместо Исава послала Јакова у Исаков шатор са месом које је припремила. Исак је јео и наситио се, те благословио Јакова, уместо Исава. Исав је схватио да је изгубио благослов и зато се веома разљутио. Рекао је: Ускоро ће мој отац умрети, а онда ћу убити Јакова. Чувши то, Ревека опомену Јакова: Бежи од куће и Исаву са очију да те не убије. Можда ће заборавити на свој гнев када те више не буде видео! Јаков је отишао од куће и започео дуго своје усамљеничко путовање у Харан и зауставио се у сутон једног дана да би се одморио и наставио. Узео је неки камен као јастук и легао да спава и одмах је уснио диван сан. Отвориле су се степенице од земље до неба и хорове анђела како улазе и излазе горе - доле. На врху је угледао Господа и Он му је рекао: Земља у којој се налазиш ће припадати теби и твојој деци. Пажљиво ћу се старати за тебе и вратићу те у ову земљу. Пошто се пробудио, Јаков рече: Господ је на овом месту, а ја то нисам знао! Мислио сам да сам сâм. Ово место је Божији дом, небеска капија. Од камена који је употребио као јастук направио је стуб и у знак захвалности Богу полио га уљем. Анђели Господњи станују око оних који се Њега боје и избављају их. (Пс 34, 7). Потом је Јаков наставио путовање све док није дошао до студенца у близини места Харан. Док је чекао поред бунара, срео је Рахиљу, своју рођаку, веома се обрадовао, и заплакао од радости. Тог часа Јаков се заљубио у Рахиљу и чезнуо је да се ожени њоме. Платон је у игри видео садржавање божанског у човеку, а Аристотел темељ богољудског деловања. Борба-игра људска је сврха и хришћани је непретпостављају раду. Када је у Богу, она је богочовечанско слављење, изражавање, потпуно је истинита (=искрена) и непосредна. То изражавање борбом открива суштину људске слободе. У молитви, коју чини спортска игра она је белодано јасна. Рвач (односно борац) Играјући пред Господом досеже највиши врх дух-душе. Смисао, Логос, односно логосност, како је говорио свети Јустин Нови Богослов. Ту логосност досеже и тело у борби, али и у слављу. Живи је човек слава је Божија (свети Кристијан Картагински). Та борба показује језгру наше борбе и смисла. Давор Штефанек, овенчан златном медаљом на олимпијским играма у Рију, српски рвач из Суботице, проникао је у тајанствену борбу Јакова са Богом у потпуности. Штефанекова борба јесте молитва посебне, витешке, врсте, а не речима, чија је истрајност награђена. Као што се побожни ногометаш моли Богу ногама, тако се наш златни рвач Давор моли учествовањем мишића о сваки, најситније, жилице његовог бића . У овој борби зависи његов спас, јер борећи се са својим противником, бори се с Богом по благодати, са богочовеком по благодати (ако је његов противник хришћанин) или напросто са човеком, ако није хришћанин. Просвећени победник, управо као апостол Павле, молитву схвата као борбу. Борити се то је право значење синтагме молите се (Рим 15, 30; Кол 4, 12). Тако су се борили – молили велики подвижници у својој скровитости и напрежући све силе свог бића у Христу Богу уроњене дух-душом. Свим рвачима овог типа скоро је наређено да остваре свој идеал тако што ће свог противника грчевито ломити, те ући у гетсиманску самртну борбу, у агонију, што значи победу на живот или смрт. Праотац наш Јаков, али златни наш рвач Давор, враћају се из туђине, из ропства, оцима и браћи својој. Завичај је морао оставити криомице пред гневом брата који му је претио. Сада се, ево враћа непозван, обогаћен Божијим благословом. Све своје заслуге и одликовања која је стекао преноси преко потока који га је на граници бранио. Пуца несигурна будућност пред њим. Овенчан победничком славом сјаји звезда Божијег обећања. Оно га теши, али у срцу му је ноћ бојазни (анксиозности ), штрајк и оклевање. Ево, тада му се ваљало борити са Богом да би му Он испунио своја обећања. Рве се за благослов, чију је моћ већ искусио. Благослов му је намењен одувек, јер је већ у утроби своје мајке би Божији љубимац, мезимац и изабраник. Он од Бога мора извојевати победу која је пренос снаге, најсветије космичке енергије, односно створитељске Божије доброте. Несумњиво, ово је тајна овога спорта: Бог непрестано од Постања ствара свет новим да би му се даровао без остатка. Бог пушта човека да побеђује. Он га присиљује да побеђује, да би му се као победнику изручио. Видели смо ту борбу у рвању нашег златног рвача, а видели смо је и у борби између оца и сина, у којој побеђује сваки син, па и Син Божији. Бог хоће да нас претвори у сасуде – пехаре у које хоће да се излије. Он се излива у живе пехаре који се заслужују борбом, страдањем и богочежњом. Имати снаге да из најдубље своје немоћи не ојачамо и завапимо за испуњењем, те док из бића преобилно покуља крепост благослова. После дугог рвања и предаха, опет долази дан одлуке – јуначки рвач је неустрашив. Умори се јунак и одолева притиску Божје Руке. Чини му се да му је исчилила половина његове младићке снаге и животни полет. Из борбе, сав израњављен, излази као богаљ. Тражење (религија) Бога и откровење Бога (вера), па и служење Богу исцрпло је сву снагу, али се прави рвач не предаје. Тврдоглав је, не попушта и гласно тражи благослов Божији. Јаков и Давор су они силници и моћници који Царству Божијем наносе силу, они су од оних који се надају на Бога и хоће да га обухвате и захвате чврсто у непоколебиво надање, чудесну неумољивост љубави јаке као смрт. Рвачка моћ није насиље, већ снага кротких, племенита воља освештаних, који падају пред Богом као жртве које ће све воскреснути. Међутим, у овој победи сломљених и снази свезаних, па ослобођених, то су борци који у борби располажу и са Богом. Богу припадају и срца рвача. Они Бога дозивају,траже га, трпе ради њега и у Христу га налазе.