Panem et circenses – Хлеба и игара, или миомирисна жртва жива (Рим 12), Oлимпијски шампиони српски ватерполисти, Рио 2016

Српски делфини нису тако надомак, приземно, на Олимпу, већ су високо у Горњем Јерусалиму, на Сиону. Прослављени су златним колајнама у Риу. Њихово злато мора бити одсев и наоружање њихових хришћанских врлина, светлости, симбол Христа, над и свеврлина духа-душе-тела. Покајањем постају анђели мира које је Бог поставио између Хрвата и нас. Победили су светлошћу, Сунцем правде и православношћу истока. Њихово злато призива божанску љубав Христову према свима, а најпре према нашој истоверној православној браћи и сестрама. Њихов спорт јесте за хришћане трајно урањање и израњање у спасоносну воду властитог крштења које смртно тело уводи у тело славе, тело духовно (1 Кор 15, 44). Тела хришћанских водометаша заувек слави властито крштење играјући пред Господом. Та игра би морала бити литургијски чин, јер је у служби Богочовека Христа и тела, али не и пути, огреховљеног тела. Игра би морала бити задата православном вером играча и непрестано траје као радост сада, али увек и у векова векове. Многобожачка, паганска радост је уствари раздрагана веселост тренутка, пијанство које се брзо сурвава у потиштеност. Игра, основни је људски позив што се јасно види у литургији и у другим богослужењима. Благоверни спортиста игра пред Господом, јер је створен за славу Божију, за обожење. Прослављање Бога својим телом помућује љага греха. Грех помућује радост игре и сурвава спортисту у сумњу, те спорт претвара у рад. Тај сурови рад потискује до краја игру, па се он јавља као искоришћавалац тела, те спортиста крочи и спада на подручје незнабоштва. Рад није суштина спорта, већ је последица промашаја наших прародитеља Адама и Еве. Олобођење од тог проклества рада, требало би да спортисти нађу и открију игру. Истина је да нема игре без рада. Рад би морао да води, али не и да предводи игру. Игра је потпуно, тотално људско бивање, бивствовање. У њој је и човек отворен за Рај, еванђелски истинит и посредован. Његов спорт је посредован говор тела, односно он је његова богочовечанска димензија – обећање непрестаног побеђивања у Христу. Упечатљив је призор када један од славодобитника указује кажипрстом на небо.