Овај одломак светог Еванђеља истиче повезаност Старог и Новог савеза, те и новину Новог. У Књизи Поновљених закона читамо: Почуј дакле, Израиљу, и гледај да тако чиниш, да би ти добро било , и да бисте се умножили веома на земљи у којој тече млеко и мед као што ти је рекао Господ Бог отаца твојих. Почуј Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ (Пнз 6, 3-4). Тај исти текст смо прочитали и у данашњем еванђелском одломку као одговор Господа Исуса књижевнику, односно, писмознанцу, старозаветном теологу: Која је заповјест прва од свију? Господ одговара: Почуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини. Тај навод из Библије Јевреји су понављали као јутарњу и вечерњу молитву сваког дана. Уводну реч „Почуј“ и неким преводима наводе као „Чуј“, али и као „Слушај“. Сваки од ових изричаја је јасан позив на сазрцање о Господњој заповести и на испитивање властите савести у огледалу Божије заповести. По тој уводној речи та молитва је добила име „Почуј“. Зацело молити се Богу најпре значи: Почуј Боже... Слушај ме Боже, па тек онда молити се значи призивати и тражити Господњу милост. Чуј моје име Боже и саслушај! Чуј моју реч. Размотри је. То важно питање чујности наших молитава Богу, управо је схватање молитве: Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у Царство небеско: но који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт 7, 21). Господ ову старозаветну заповест преузима, али је оживљава и даје јој посебност да се изврши и оствари. Даје јој новозаветни дах, одваја је од других прописа и богочовечански одлучно је проглашава за свезаповест сажимајући је са заповешћу љубави према ближњем и тврди као Бог: Друге заповијести веће од ових нема (12, 31). Старозаветни теолог одобрава ово Господње тумачење и разборито, на новозаветни начин закључује да љубити Бога свом снагом и ближњег као самога себе, односно, да је то веће (...) од свију паљеница и жртава (12, 33). Дакле, веће је од старозаветног поимања ствари. У речима великог познаватеља и тумача Закона струји одјек речи пророкâ који су непрестано објављивали јаловост, односно безживотност, испразност побожних чинова који су мртви и не оживљени љубављу. Ту испразност имамо и у новозаветној побожности када застрани у духовна изопачења, у клерикализам, формализам и лактизам, те и симонизам. Бога славимо молитвом, постом и милосрђем, али се ови изрази побожности не свиђају, ако их не приносе дух-душом која љуби искрено и делотворно, те уколико истовремено и не љубе ближње. Све створено је плод Божије љубави, јер је Бог љубав. Бог је љубав (1 Јн 4, 16). Све што је створено, створено је из љубави. Човек је створен из љубави и он дише љубављу. Љубав га оживљава, одржава у животу и обасипа моћима љубави као својим даровима. Она је извор човековог живота. Човек не може постојати ако не љуби. Она је услов његовог постојања коју мора да врши непрестано. Мајка само љуби, а отац васпитава (унебоходи) синове. Љубав чини човекову нарав, карактер. Најпре, човек као љубав, мора љубити ону Љубав која га је створила и коју благосиљамо. Благосиљамо Љубав, јер смо све примили од Љубави. Човек је створен по икони Љубави и љуби све створове, па стога и човек мора загрлити љубављу све своје ближње, јер даљњи не постоје. Ближњи је и даљњи, па чак и наш непријатељ, убоги, сиромашан, туђин, непознати, а не само рођени, братственици, саплеменици, пријатељи, другари, знанци... Ево, Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас (Рим 5, 8). Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге... Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама (1 Јн 4, 11-12). Свети Јован Богослов је само изоштрио, изглачао, продубио и појаснио врло добар закључак оног старозаветног теолога. Досег љубави је небоземан. Љубав је животно повезана само када је узајамна између Бога и човека. Они који ово разумеју већ живе у Христу – Царству Божијем. Далеко су од Њега, као што је рекао, фарисеј-писмозналац, дочим, блиски су му они који Царство Божије носе у себи, јер Бог је љубав и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1 Јн 4, 16).