Мт 5, 3

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 3). Блаженство у сиромаштву духом је у подвижничком трагању, еда би се заоденули Вечношћу Божјом. Да би се обогатили само Богом. Ево како духом осиромашује монах: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мог ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вјечни (Мт 19, 29). Подвижничко сиромаштво само је пут ка духовном напредовању. Повратак да одрасли постану деца, деца Божија. А то не значи да подетињимо, да се инфантилизујемо, већ да се вратимо еванђелским врлинама скромности, равнодушности према свету и враћању Богу као Оцу. То је пост срца и спремност за жртвовање. Материјално осиромашење је само привид, док је право сиромаштво припадање Богу. У Старом завету сиромахе су презирали и сматрали су их проклетима, док су богати сматрани благословенима. Та опседнутост материјализмом мало се ублажила са псалмистом који моли: Пригни, Господе! ухо своје и услиши ме, јер сам невољан и ништ (Пс 86, 1). Сиромашни духом којима се и Бог диви и приклања, уздиже их и проглашава блаженима. То су они који су лишени свег наслеђа, па се уз помоћ осиромашења у духу, приближавају Господу као свом једином добру. Сиромаштво духом у правом смислу је остварила свесвета Богородица Марија. Само материјално сиромаштво је беда која никада не може да буде духовна. Она је лумпен-пролетаријат који је огорчен на властито сиромаштво, мрзи свим бићем своје стање, веома презире богате и завиди им. Право сиромаштво добровољна је од света и самоускраћивање од земаљских добара у корист сиромашних. И исповедање, признавање, свог сиромаштва као услова за духовно богаћење. То је оно сиромаштво које се храни смирењем, које ослобађа од охолости, умишљености, гордоумности и надутости. Смирење отвара човека за сусрет са Богом, а за узврат Бог му као уздарје отвара Царство Божије. Господ Христос не хвали беспосличаре, ленштине, похлепне за већом зарадом или богаћењем, као што не куди и не осуђује богаћење, већ затварање за Бога и за сиромашне. Од свих својих ученика, великих и малих, од свог свештенства је захтевао да буду сиромашни духом. Нема те оскудице, а нити везаности за богаћење које би постала сметња у налажењу Бога. Нема тог сиромаштва и оскудице, која би постала сметња и ометање у пријатељевању са Богом, правог слуге Божијег. Жалостан је онај свештеник који је отежао од мамонизма, симоније и бриге за материјално благостање. Где му је дух сиромаштва? Где му је дух Блаженства Христових? Господ од свих, а нарочито од епископа и свештеника, тражи много дубље сиромаштво које је веће од одрицања од материјалних добара. А то су морална одрицања од материјалних добара. Ко тражи углед, прва места, епископство и поштовање људи, ко је егоцентрик и егоиста, ко је зависник од своје воље није сиромашан духом. Чак ни онај који тражи духовне утехе и радост није сиромашан духом. Сиромашан духом је онај који се одрекао самог себе: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24).