Зар сви стари и нови пагани, незнабошци, нису тај народ који живи у тмини и помрчини?! Ту тмасту ноћ открива нам и један од пророка, али и други, новозаветни песник Светлости, преподобни отац наш Јустин Нови. Обесхрабрени смо, потиштени, безвољни, утучени, без Смисла и без животне наде. Много је незнабожачке празнине у нашим срцима. Дроге, алкохол, стероиди, разни отрови, новац и пожуда претварају сваког у љуштуру празнине, у празнове, како је писала Исидора Секулић. Самоубице смо дневне, и то по безброј пута. Посежемо чак и за еутаназијом, убијањем из „сажаљења“. Хоћемо да озаконимо ту врсту убиства из „човекољубља“.

Где је права радост на нашим лицима? Коју благовест и које благвести су нам откривене и које су нас озариле у нашем досадашњем животу? Зашто, намргођени, почивамо у сенци многих разочарања? Има ли добре, срећне, благе вести која би могла да оживи нашег мртваца, наш леш кој дише!? Та добра вест је послушност. Послушност Христу из љубави је зацело васкреситељска. „Ево дођох (...), да чиним вољу твоју, Боже!“ (Јев 10,23). Свети Павле је овај стих преузео из псалма разумевши да их изговара Бог. Бог је у времену зачет у утроби Девојке по њеном пристанку. Свесвета је тај пристанак дала рекавши - „нека ми буде по ријечи твојој“. Тако је девојка постала богородна, тако је постала Богородица (θεοτόκος, deipara, богородица). Светиња над светињама, жива дарохранилница Логоса Божјег. „Ево, Дјева ће зачети и родити сина, наденуће му име Емануил – Снамабог“ (Ис 7,10-14). Снамабогово зачеће данас славимо. Смисао овог празника је исказан у тропару, химни догађаја, који почиње: „Данас је почетак нашег спасења“. Хеј, почетак нашег спасења и јесте то ново под сунцем! Свети архангел Гаврило је благовестио свесветој Дјеви, па преко ње и свом људском роду: „Сила Највишег осениће те, зато оно што се роди биће свето и назваће се Син Божји“ (Лк 1,35). Приснодјева одговара: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, спаситељу мојему“. Снамабог, Спаситељ је назван „Син Свевишњега“. Пречиста Дјева по речима једног светог оца „слуша, верује и зачиње“, а по кликтају праведне Јелисавете: „И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ“ (Лк 1,45). Дакле, благо Свесвете је у томе што је веровала да ће постати Мајком Божјом сачувавши девственост. Она нас учи да верујемо и у наш позив на светост. Док је Бог веран свагда. Благовест(и) су догађај, колико и догађај Рођења Господњег, чудесног пројављивања натприродног, али и смирења – Мира. И то смирења у толикој неизрецивој почасти! Приснодјева се „смете“, збуни, али се не уплаши! Само је смирење Приснодјеве уродило богоплодношћу.

Свесмирена Приснодјева, учини нас смиренима да и нас погледа Господ, јер ако не бивамо смирени нећемо бити обдарени благодаћу. Свевета, дај нам свима срце смирено, које је задобило опроштај и коме је страна свака љага гордости, свака охолост.