Мк 14, 50

И оставише га, побејгоше сви (Мк 14, 50), осим Пресвете Мајке Његове и светог Љубљеног Ученика Његовог. Оставише га и побјегоше скоро сви они којима је на Тајној вечери рекао: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас називао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам (Јн 15, 15). Сада уплашени, у бежанији се показују управо као слуге који не желе да знају шта ради Господар и одричу се високе части пријатељства са Господом. Пријатељство је уметност царева и свештеника (=песништво) и поуздани лек. Апостоли су живели и учили се вери три године на Господњем Свеславном Свеучилиштву. Оставише Га, пошто им је даровао Себе – свету тајну Љубави. Оставише Га, јер нису могли с Њим бдити и молити се. Оставише Га, чим се приближи тескоба и опасност. Ипак, Остављени Господ не остаје сâм. Ту је Мајка, ту је Пријатељ – Љубљени Ученик. Оставише Га и сви остали, па чак и Литица – Петар који Га је на Тајној вечери уверавао: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за Тебе (Јн 13, 37). Литици је страх одузео чврстоћу значаја и он је побегао и одрекао се чим се појавила прва опасност. А ми? Колико пута смо Га се ми одрекли и побегли од Њега? Колико пута смо и ти и ја пута задали мучки ударац Његовом пријатељству према нама. И управо је нас издајнике своје изабрао и позвао да идемо са Њим. Нама је поверио Његово дело на земљи, да исцељујемо болесне, да тешимо ожалошћене, да носимо терете са онима који под њим посрћу и губе наду на Бога. Колико пута смо одбили надахнуће Светог Духа да верујемо и да у вери бивамо истрајни. Господе, сачувај нас од властитих немоћи. Од тескобе и одрицања. Издигни нас изнад наше људске беде. Не дозволи да издајемо сваког часа Твоју љубав и да потпуно слепи и безосећајни пролазимо покрај туђих невоља и патњи. Ми смо непостојани и нестални, често остављамо све који су нам били веома драги. И самог Господа смо ми безброј пута остављали, упркос томе што нас је Он увек љубио. Остављали смо Га изложеног грубостима непријатеља и противника. Остављали смо Га изложеног бесу каљуди, понижењима и поругама. А Јустинови каљуди су покварењаци, зване психопате. Њега Јединог Благог, стрпљивог, постојаног у бескрајној љубави. Њега који се жртвовао за ону слаботињу која се показала тако недостојна Његове љубави и милосрђа. Јавља им се и после свог славног Васкресења и долази им и ништа им не пребацује. Опет их назива својом браћом, својим пријатељима и обасипа их Благодаћу изливања Светога Духа на њих. Богочовек нас је позвао да бивамо Његови следбеници и исцељује нас од недостатака: од неверства, несталности и слабоумности. Зар и вас не затаје и оставе ваши пријатељи? Из овог светог еванђелског стиха видесмо како се у првим искушањима љуљају најчвршћи ступови Цркве, осим Свесвете и осим Богослова. Господ је наша крепост. Лечи нас свети Павле од потиштености, искушања и уверава нас: Кад сам слаб, онда сам силан (2 Кор 12, 10). И задовољимо се управо као апостол Павле ког је Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја (2 Кор 12, 9).