Мт 15, 1-20

Предрага ми у Господу браћо,

Оставите их, слијепи су вође слијепима; а слијепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт 15, 14). Примените ову Господњу реч на епископе и свештенике. Било да је ова речца Господња била веродостојна у устима Његовим, или је духовита примена јеврејске народне пословице. Сви фарисеји, па и хришћански правду су Божију схватали као вршење обреда и спољашњих прописа, обичаја. Потпуно супротно схватање је Господње. Код Њега је главна светост срца. Ољубављено срце. Надаље, Он нас упозорава да се ни по коју цену не наседамо на фарисејске неправоверне идеје. Оставите их, вели Господ. Слепци су и вође слепцима! Упропастиће вас ако за њима пођете, јер ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти. Задатак пред нама је проблем угледа, дух-душевне надмоћи, морала, наравствености наших вођа, како духовних, тако и политичких. Углед вође је онај који осветљава пут. Ко хоће да буде епископ или свештеник, ко хоће друге да води, мора бити ученији, паметнији и бољи у сваком погледу од свих. Тај који хоће, мора да буде свети, преподобан, прозирљив, мудар и далековид. Уз то духовни и политички вођа мора бити племенит, мора бити кућевић или кућић, али не никоговић. Мора бити добронамеран, морално чврст и значајан. Не може да буде „Бели“, а ни „Тито“. Не може да буде Панић и слични. Не може да буде задужбинар цркава и народних установа, ако се не зна одакле му те милијарде. Мањка ли светост или ма која добродетељ вођи, постаће велика несрећа за оне које духовно или политички води и увешће их у провалију пропасти. Тешко кратковидима који су се заћорили, поверовали и поуздали се у таквог вођу. Такве народне и црквене вође воде у пропаст и на странпутицу. Упропастиће многе, јер су незналице, злоће и покварењаци. Очи су им дух-душевне , “пастозне“, замућене и непрозирне. Не виде светлост истине вере. Сакрила се од њих права светоотачка мудрост живота.

Сваког дана ћоравимо све више, широм земље Србије и широм овог смрдљивог света. Почевши од Тита ког смо звали својим цвећем, па све до многих незваних, натурених нам, па и самозваних вођа.

Када је умро Друг Тито, сви смо морали да се потпишемо да смо ожалошћени, да се обавежемо на вечно сећање, па и да „службено“ пустимо коју сузу. Ишли смо за њим од страха, али и добровољно. Силом су нам наметали да будемо његови идолопоклоници. Завео нас је преваром, демагогијом, лажним обећањима и довео нас до Јаме, до Јасеновца, до личних трагедија, разочарања и дубоке потиштености. Слепе вође одвели су наш слепи народ, најпре у богоубиство, а потом у погубну верско-националну сиду која је иначе започела од разарања Јерусалима (70.године) и ево траје и дан-данас. Лажне вође су они који губе самоконтролу, који су квекери, падају у транс, а и индукују многе да падају. Заведени каквом идеологијом, излазе из свог ума, а завршавају ван свог ума (Евсевије, Црквена историја, V 17). Фашистичко-комунистичке слепе вође бациле су васцео свет, али пре свих највише свој народ у пожар и у крвопролиће, ужас и страхоте најгрознијег клања (Јасеновац) што га није видео свет. Све идеолошки омамљене „масе“ се запућују у јаме или Јасеновце. Не може се описати зло које су чинили и чине загосподаривши тим „масама“.

Нећемо ићи далеко у историју Цркве. Причу о два слепца тумачићемо на нешем црквеном подручју. Она је видљива у нашој помесној Цркви која је свима близу и на очима. Сваког дана чинимо шта чине наши домаћи духовни слепци, те и њихово окружење. О слепим очевима, оцима, мајкама и матерама ћемо данас говорити, те и о њиховој слепој и духовно заосталој деци. У какву дух-душевну несрећу их гоне и намамљују.

Не вреди да се тужимо за моралну подивљалост и многобоштво деце, јер ни родитељи нису хришћани. Не вреди да бугаримо, ридамо и плачемо, али ипак плачемо и кукамо. Са зебњом гледамо на тај чопор вукова и вучица, те и њихових потомака. Како ће се та наша наркоманија завршити Бог зна, али сва је прилика да ће нам се не само обити о главу, већ нас може коштати опстанка. Долазе генерације без страха Божијег, без стида и срама. Долазе генерације којима су дедови и бабе били Титови пионири и пионирке, моји исписници. Оштећени су сви, па и епископат, свештенство и ђаконство. Веома је оштећено богословско школство. Са великом зебњом и стрепњом се питамо како ће се све то завршити. А благословено неће! Приспеле су обезбожене генерације које не презају ни од наркотика, ни од насиља свих врста, а уз то немају никакву вишу тежњу ни идеал. Можда је овај покушај „Свете Србије“ спасоносан. Мада не видим да је он озбиљно подржан пре свега од Цркве, већ је сведен на фолклор и приредбу. Није покрет. Генерације деце којима су дедови и бабе били Титови идолопоклоници, не могу да се обуздају ни савладају, неће да се прилагоде никаквом реду и поретку и не маре ни за какве моралне законе. За њих је неморално најморалније. Надувани, препотентни, помодни и хладни себичњаци. Живе за забаву и провод. Зазиру од радних дужности, од духовне профињености и од учености. Завршавају школе и факулетете као незналице и као игноранти чак као незналице и „докторирају“.

Ко је виновник, ко је главни кривац?

-Деде и прадеде Титови пионири и духовни слепци! На срећу има и оних који су имали благослов да имају неког побожног деду или бабу, па и од обезбожених родитеља буду добра (довољан 3) деца. Заиста, не престају да нас запљускују безбожни и противбожни утицаји. Тако да данас имамо само два типа деце: васпитани у вери или неваспитани. Неваспитани су сурови, окрутни и бесрдачни. Први су озбиљни, пристојни и послушни, а други раскалашни, непослушни и непристојни. Православна деца која живе своју веру у мањини су, јер родитељи нису дорасли својој вери. Претежно су лажни верници, верници из страха да не изгубе неку љуску. Себичњаци и користољупци. Добри су велика мањина, као што су у мањини оправослављени родитељи који знају да васпитају. Већина деце, родитеља и деда и баба, обезбожени су, поптуни духовни слепци. И сараге. Ти духовни слепци не могу духовно слепу децу водити ни у какав бољитак, већ само у пропаст. Велика је то наша верска, културна, црквена и народна трагедија. Ко се може отети тој свеопштој пропасти? Тешко је рећи да ли је већа кривица или несрећа тих родитеља. Деца им све више постају чемер и туга, велики крстови и још већа разочарања и срамоте. Заиста им сваки побожан свештеник може довикнути ону Христову: Не плачите за мном, него плачите за собом и за дјецом својом (Лк 23, 28).

У чему се састоји та родитељска, па и прародитељска наша ендемија слепила, наша завичајна! Ако смо заиста православни знамо у чему се састоји то пандемијско духовно слепило.

Овај свет без Богочовека Христа је непрозирна тама. Слепци су и прадеде тих слепих праунука. Једино Сунце, божанска Светлост, која обасјава само оне који верују. Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет (Јн 1, 9). Та Светлост је Бог. Она је Смисао живота, циљ постојања и еволуција у којој човек постаје бог по благодати. Он може испунити људску дух-душу. Он је једина Лепота, једино Добро, једино Свето и једини Мир. Без вере у Бога нема духовног вида, надлогичног, логичног, а ни хармоничног сналажења у времену, простору и вечности. Морал не постоји, живот постаје без узрока и мере. Узор постаје празан, без садржаја. Дух-душевна плућа постају без молитве, без навођења побуда, погрешка и грех. Злодело без казне. Задужбина лопова и варалице и оних безочника и мамониста који примају ту лоповину и лупежину као принос „Цркви“. (Па и „Црква“ су они). Свако у том расулу себи одређује пут који хоће. Свако узима од живота шта хоће, сваки је себи Бог и једини циљ. Ето зашто настаје расуло и судари привида цркве и праве Цркве. Привида Државе и праве Државе. Неограничена слобода за лопове и лупеже. Неомеђено бесправље. Дискриминација сваког добра. Безакоње и самовоља примитиваца са украшеним капама. Презирући Христа Бога, Спаситеља нашега, служимо се силом да остваримо само своје себичне интересе. Остали смо као народ без компаса, па није чудно што смо подивљали, те што само на себе мислимо. Немамо сећање на смрт, а ни оно после смрти. Пљујемо по свакој одговорности, части, послушности Богу и нећемо да се ничег свог одрекнемо.

Слепи су ти модерни Срби и без смисла за достојанство. Без способности да буду господа хришћанска. Без способности да буду права величина човека. У себи не осећају то господство, не поштују га, па га не могу дати и предати својој деци. Ко то може некоме дати што сам нема? Човек је велики само као Божије дете. Он се стиди свега животињског и нагонског у себи и издиже се изнад робовања твари, обожује се. Ослобађа се похлепе, себичности, мржње, све три пожуде, не бесни, не псује, никоме не ускраћује право на живот, не опија се, не дрогира, не одаје се самовољи. Не блудничи, не одаје се обести, раскалашности и било каквој грубости. Прозорљивци иду за видовитима, а слепци за ћоравима.

Наши савременици су слепи за сваку вишу стварност и блаженство у животу. Не виде и не гледају Бога. Разбратимили су се и расестрили! Ишту само сувопарност, отрцаност, непесничност, раскалашност и безобразлук. Ишту само нагонско што растреса дух-душу и омамљује је. Ишту само оно немирно, бучно и нервозно. Утапају се само у еросу, луксузу, хедонизму, забави, квазиспорту и квазиуметности... Слепци и слепице једни друге следе.

Слепци су ти савремени назовиправославни за све Христове врлине и запутили су се широким путем света. Слепи су за туђа људска права, за туђе туге и радости. Умро је у савременим назовиправославним хришћанима живи осећај свехришћанског братства у Богу. Нема саборности, већ каста и класа, у праву је Карл Маркс. Где је тај осећај да смо сви исти пред Богом. Где је то хришћанско милосрђе, пост и молитва? – Па има више човекољубља, узајамне одговорности, слободе код муслимана или код иноверних. И муслимане и друге иноверне, знајте о ви горди православци и охоли римокатолици, воли Господ, штити их и чува као и нас. Е ви „православни“ себичњаци! О ви „правславни грамзљивци, окрутни, злобни и без срца, хоћете у Рај!? Ви који видите само свој одраз у огледалу никада у њега нећете стићи. Сви ви које руководи само лични интерес, већ сте у паклу. Сви ви који не поштујете ништа свето и не можете да се смилујете ни на кога, у тами сте хада. Ви који се гложите за добитак и отимате се за њега, испод сте сваке животиње. О камена срца, где су вам сузе?! Слепци, воде слепце! Слепи су и глуви за све погибли које их вребају. Слепи и глуви за глас савести и куцај благодати.

Браћо и сестре, примените бар нешто од ових речи. Примените бар реч-две пре него што паднете у гробну јаму! Ви лично, а и деца и деце ваше, те и цео свет наших дана. Просијајте се опет и опет Христовом светлошћу и благодаћу. Окрените се слушању светог Еванђеља. Усправно стојте! Еванђелска наука је једина право теоандрогогија. Да не будемо слепци код очију и глуви код ушију! Родитељство је позив на спасење, као и монаштво. За родитељство, како телесно, тако и духовно одговараћемо пред Богом. Премудри из Старог завета каже да нам је боље умрети без деце него оставити иза себе безбожну децу (16, 4). Амин.