Којим све именима називамо и призивамо Бога?

До Пророка, у Светом писму (а и по Курану часном), Свето писмо Бога назива Господарем, односно Онај Који Јесте, Саваот, Створитељ (света), Свемилосни, Самилосни, Владатељ Судњег дана, врховно Биће, вечно Биће, Вечњак, Благословен, Свемилостиви, док филозофи Бога зову Апсолут, Савршен, Нумен, Неограничен, Опијум народа, Уточиште; а од Пророка: Свемогући, Праведни Судија, Господ, Вишњи, Свевишњи, Отац, Цар; а од Христа Господа: Логос Божији, Реч Божија, Смисао, Лепота Божја, Нежност Божја, Светлост, Живот, Љубав, Истина, Доброта, Избавитељ, Кнез Мирни, Дух Свети, Слобода, Милосрђе, Брат и Пријатељ.

Највеће дело које је извршио Господ је, управо, ово његово божанско развиће Вишњега, еволуција од Господара до Пријатеља. Односно, највеће је оваплоћење Логоса, речи Божје.

Овако убоги долазак на попис народа и долазак Богочовека Христа у овај свет, међутим, ни мало није обесхрабрио Приснодјеву Марију, Јосифа, пастире, анђеле... Циљ тог дела Божјег је управо Смисао који у времену узима људску природу.

Има ли већег прослављања Бога, до ли што се рађа као утеловљена Љубав?!

– Нема већег добра које Бог доноси људима својим оваплоћењем, утеловљењем, до ли што је вечно спасење, вечно блаженство људског рода!

Бог Отац нас је изабрао у Христу „прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје“ (Еф 1,4-7).Отац нас је васкресао, јер смо били лешеви, били смо мртви због преступа и непослушности. Отац наш је у Сину и Духу Светоме извор спасења и светости. Отеловљена Љубав је икона невидљивог Бога (Кол 1,15) – савршен Човек и Савршен Бог. Без Богомладенца, човек би Бога звао Господарем, а не Оцем. Без Богомладенца, човек се није могао надати најприснијем вечном пријатељству са Богом. Без Богомладенца човек је заиста био јадан и бедан, потпуно затворен у мртву и трулежну људскост, лишен сваког богочовечанског скока у натприродно, и овде на земљи и у вечности.

Оваплоћени Логос Божији, Врхврхова Божјег рађања, рођен је да обасја Светлошћу и спасе васцели свет. Рођење Богомладенца је најскромније у штали, у најбеднијим околностима, а светли у тами.

Ово двоје, послушних Богу сиромаха, Приснодјева Марија и праведни Јосиф, напустили су своју назаретску избу и упутили се на попис народа, пешке. Место рођења Спаситеља је библијски предназначено: „И ти Витлејеме, Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечних времена“ (Мих 5,2). Ево, обасја нас небески сјај из Давидовог града, из Витлејема! Смирени божјепутници су били управо на путу овог Михејевог пророштва. У коначишту за њих не беше места (Лк 2,7) и они се склонише у ту пећину, шталу у пољу, са животињама. Обоје ових светих сиромаха, са животињама и анђелима, знајући да је дете које ће се родити Син Божји, беху озарени радошћу која је сијала у ноћној тами у којој ће Приснодјева родити „Сина Вишњег“ (Лк 1,32). Анђео даје знак и путоказ: „Наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама“ (Лк 2,12). Бог улази у историју управо као што су наговештавали пророци: „Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт 1,23). У Божјој је природи да увек буде с нама, да нас увек спашава. И све то као Отац, Син и Дух Свети, али и као Брат и Пријатељ.