Свету Цркву још од времена настанка прати „служба“. У дубокој прошлости то су били фарисејски доушници, а данас су то „мосад“, „удба“, па и „биа“. Те „службе“ у нашем времену су распршене у саму црквену заједницу, често је чине „обични верници“, „чтеци“, а понекад и разни архи- и протођакони, протопопови, па чак и епископи. Она је ојачана и чистом специјалном полицијом, разним „верским комисијама“ за односе Цркве и државе, те и „стручњацима“ за опште друштвене заједнице и црквене институције. Често се те службе прожимају. На личном удару, присмотри и праћењу, дугогодишњем кињењу и злостављању су били и бивају сви они који неће да „сарађују“. Прогонитељи се препознају по охолом и распамећеном односу према свештеним лицима. Бусају се, ударајући се у груди које надимају бес и силина. Бивало је да су у време титоизма убијали истакнуте богомолитеље или их затварали. Међу тим свештеномученицима има и светих (али неканонизованих), као што је Јован Рапајић и други. Иста та црквена институција је прала руке и од Николаја Жичког, а нарочито од преподобног оца нашег Јустина Новог Богослова. Николаја је прогонила, а Јустина је затворила у манастир Ћелије. Многе друге је, особито оне способније и даровитије, склањала у страну, у запећак. „Пензионисала“ их је. Сама институција, грубо кршећи Устав Цркве, противи се канонима, укључујући и оне које је утемељио апостол Павле, такозвана Апостолска правила и сва друга. Тај „пензионер“ не добија од Цркве никаква примања, лишен је права које му даје апостол Павле да живи од Жртвеника (али да се не богати од њега), док се други безобразно богате од тог истог Олтара. Ако покушате да замислите пензионисање светих апостола, Петар вероватно не би примио никакву апанажу и морао би да се, стар, врати свом рибарењу, док би Павле као високи интелектуалац, са докторатом, имао и „вукао“ две пензије, једну од Синедриона (ако су му признали радни стаж), а другу „дебелију“, од обућарског заната.

Овом приликом сличним „служитељима“ Цркве одговарам речима светог Амвросија Миланског: „Ако сам и недостојан свештенства, теби не приличи да на било ког свештеника стављаш руку! Бој се суда Божијег!“. Свако пензионисање свештеномонаха противно је Светим канонима Цркве и отворени је вид дискриминације. Онај који предводи Литургију, проповеда и стара се о душама верника, домаћин је, а не гостујући свештенослужитељ, као да је Света Црква трећеразредно позориште.