Немају право еминентни црквени интелектуалци што су се окомили на (...) Наводно је без веродостојних диплома, доктората и без циља, обузет преписивањем туђих књига и потписивањем истих као својих. Као да је уважени Епископ изгубио сваки смисао за реалност. У жудњи за срећом, наводно је икзгубио смисао расуђивања. Човек дивног изгледа, лепог гласа, одличан проповедник, наводно је постао раздражљив, нервозан и хистеричан. Тврдоглав. Тобоже је пао под туђи утицај и није у стању да размисли о последицама. Човек крајности, до скоро заносни архијереј, а због те брзоплетости и убрзавања своје црквене каријере често осоран и прек према браћи свештеницима. Вероватно ће умрети у уверењу да сви греше, док је он потпуно у праву. Тешко је појмити овако сурово његово сурвавање са пиједестала, односно, епископске катедре. У шабачком феуду га неће, судећи по пронијарским изјавама Љубе Ранковића. Очај и немилосрдност. Камо среће да је развио сусретљивост према браћи свештеницима, сачувао самодисциплину и укротио силовита и колебљива осећања. Да се оградио врлинама? Е, да је!? Наравно, он је гледао да слуша оне из чијих устију тече мед милости, а не мене, недостојног. Ипак његово тако сурово свргавање јасно показује ко управља нашом телесном Црквом.