Хагиотерапија је "завеслај на дубину" (ЛК 5,4). Најприснији додир између духовног оца и духовног чеда. Духовни загрљај. Примање на срце. Потреба олакшања. Потреба отворене исповести без задршке у потајном поверењу. Искрена исповест ослобађа. У њој се покојник исповеда самом Богу кроз духовног оца. Сам је Бог онај који исцељује и исповеда, те и ослобађа терета болести, љаге греха. Покајнику се "камен одваљује са срца". Хагиотерапија је очишћујући процес. Човек духовно оздрави на основу добре исповести. Тако се он ослобађа олова и другог блата прошлости. Он полаже рачун Богу о својим мислима, делима и жељама. Душевни опоравак наступи када духовник освести тајне опруге свог садашњег греховног стања. Напушта га страх, утученост и немирна савест. Постаје пун поуздања у Бога и самог себе и започиње нови живот. Анализа савести је главни део хагиотерапије. У тој снализи покајник настоји да испита своју савест, извлачи на видело све што га терети и тишти. Испитивање савести је веома радикално, јер га грешник сам врши над собом. Човек се осећа самопостављеним пред лицем Божјим. Има хагиотерапеутово вечно ћутање као јемство да се покајниково поверење неће никад злоупотребити.

отац Иларион Ђурица