Сви Опраштајући се од професорке Милице Ћоровић, спомињем Псалма 44. стих: „Подај (Господе) да нам синови у младости својој буду биљке што бујно расту“.

И заиста, преминула наша, старала се да генерације њених студената бивају академско биље што бујно расте у познању чуда живота. А сама наша наставница је била небоземни милодух, благован, или, како ту биљку назива псалмист, исоп, односно хизоп небески, који прочишћује ум, дух и душу, те и тело.

Према Књизи постања и биљке и човек расту из земље и у земљу се враћају. Занимљиво је да су биљке створене пре ове физичке светлости, под оним Вечним Лахором – Христом, Сунцем, које не залази.

Поштовану нашу професорку памтим упечатљиво само за катедром пре 40 година. Била је научник, ботаничар, од поредка, увек спремна да учини све оно најбоље што може за нас њене студенте, али и све и сваког. Срећна је то била личност, пуна сигурне наде и смирења. Прихватала је живот какав јесте, веома осетљива на незграпне потребе свога времена. Срећа је за њу била Божја помоћ прегаоцу!

Тако, на Катедри коју је предводила са покојном професорком Љепосавом Сљепчевић, није се предавала – Дарвинова хипотеза еволуције (скокови из врсте у врсту!) није се тумачила као ненаучна. Професорка Милица је била, зацело, научник – стваралац на нивоу тумача, и синтетизирања, али њен приступ животу је био градитељски, јер је кроз своје животно столеће само градила, а никада рушила.

И као што приличи биологу, ботаничару, ученику знаменитог Стевана Јаковљевића, гледала напред и није се освртала за собом. Била је мислилац са анђелом чуваром, опрезна и полагана у предузимању стваралачких потхвата. Без личног, већ са збирним, заједничким стремљењем, тежњом за нечим у ботаничкој науци. Више од славе и успеха, волела је мир и срећу и бивала објективан и саосећајан, милостив и племенит човек и научник. И изнад свега хришћанин који је упознао своје достојанство.

„За себе си нас Боже створио, и немирно је наше срце, док се у Теби не смири“, како вели један свети отац. Слободна си сада да кажеш, драга наша учитељице живота – Марана та! Дођи, Господе Исусе!