Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн 12, 24). Из ових речи светог Еванђеља, браћо и сестре, види се да и смрт има цену. Лична смрт је она висока цена која нам пробија пут до оног спасоносног успеха, до богатог рода стечених врлина после смрти. Рекло би се на први поглед да је наша Мира, названа Магдалина на светом крштењу, све, али баш све, промашила. Од како је у својој седамнаестој години, смућена браћом, одбила прстен свима познатог виђенијег добановачког момка, није успела да се оствари ни на једном пољу живота. Када је коначно била љубављу пронађена од једног младожење и остала у благословеном стању, нека сеоска докторка јој је, не питајући је, преписала лекове за побачај и тако је заувек лишила могућности да се оствари као мајка. Потом је ова трагична жена, низала промашаје, упадајући у сталне сукобе. Огорчена, сањала је да ће се све само од себе решити. Веровала је у празне снове. Расипала је своје снаге на корисне, али и на некорисне и невредне сукобе, те је тако губила везу са стварношћу и упадала у илузије. На срећу, десетак година пред смрт настојала је да живи у духу вере, да би се пред смрт два пута исповедила и причестила пресветим Телом и Крвљу Господњом из руку моје недостојности. Магдалинина несрећа се завршава трагичним финалом. Пет или шест пута су је погрешно лечили од упале плућа, да би јој чак и пре два месеца прописали bactrim, лек против упале, док је она уствари боловала од рака.

Сагледавајући Мирин живот, само нам се чини да је њена смрт тотални крај, те да крај не може бити извор вечнога живота и Раја. Изгледа као да је зрно пало у земљу и умрло, те да од њега неће бити рода.

Зрно живота је привидно смрћу до краја изгинуло. Тако, савременици, мање непобожни, тако замишљају смрт: Крај, уништење, учтиво бацање тела у сандук за отпатке, потпуни губитак и вечни заборав. Непостојање.

Међутим, прича о семену из Еванђеља наводи нас на бољу мисао. По Светом писму смрт је услов живота. Само смрћу се отвара вечни живот који је у васкресењу мртвих. Смрт нам изгледа као потпуно робовање (Рим 6, 16-23), док је она уствари право ослобођење. Зато наш народ каже кад неко умре: родила се или оздравила је... Тек када зрно умирући падне у земљу да би разбило своју љуску, да би набубрило и прснуло у мноштво нових семенки, живих; која се развијају у класове. Значи, оно што сејемо, оживљава само ако умре (1 Кор 35, 36).

Да ли је смрт наше сестре Магдалине Мире плодна? Да ли ће породити спасење, видеће се на другом доласку Господњем. Тада ће се питати да ли је иза ње остало неко добро дело. Није живела себично, већ је била на услузи многим људима, а и Богу. Мрзела је свој промашени живот на овом свету, па се надам да ће га сачувати за вечни живот. Одрицала се, услуживала, ослобађала је, те и љубила многе, можда у спасоносној пунини.

Сада је њен живот отпочео у Господу, будући да је умрла у покајању и са попутнином за вечни живот.

Молимо се Богу за њу да положена у земљу као пшенично зрно израсте у вечности и угледа свој нови живот у заједници са Господом. У смрти је обећање вечности, у смрти је нада и наше, па и Мирине, Магдалинине, вечне будућности. Она је као зрно пала на ову свету сремску благословену земљу, умревши, те се надамо на Бога да ће донети, ако не обилати род, а оно скроман који такође уводи у близину Божју, у гледање Лица Божијег.

Бог да ти душу прости, другарице, комшинице и сестро наша и нека ти учини вјечнају памјат.