Ожалошћени, Светописамски текст – Откровење Јованово, најчешће погрешно прочитамо као велику оду страви и ужасу, несрећи и разочарању. Међутим, управо у тој књизи Светог писма обећава се да ће Бог отрти сваку сузу и оздравити нас од туге која нас смућује. Пред нама је историјско несагледиво мноштво спасених. Њих је зацело препуно небо, али и земља, те их нико не може пребројати. Дакле, победника над смрћу, спасених, несагледиво је мноштво. Није истина да је Рај празан и неостварив. Па, живели су пред престолом Јагњетовим обучени у беле хаљине, симболе свог живота у богочовечности. Та белина се јавља и као знак, не случајно, и као знамење подвига служења болесном човеку. Преузета је као хаља просвећених, крштених. Та белина је заодевала овог нашег брата Душана, поузданог, снажног, поштеног, па и скромног човека. Провековао је свој век достојанствено као биће љубави Божије, али и као заљубљеник у лепоту. Са својом покојном супругом, децом и унучићима, остварио се као веома одговоран према породици, али и заједници. Као лекар савестан, конвенционалан, али и широких погледа. Није ли овај пријатан човек понео палму у рукама о којој говори споменути библијски спис, јер је храбро целог живота служио болеснима и напаћенима. Не живи ли тај човекољубац у најприснијој вези са Богом да то своје оделотворено исповедање узглоби, да саопшти гласније. Ево, наилази несагледиво мноштво спасених са ликом Христовим, са Именом Христовим, те и са васкресењском радошћу Христовом. Упечатљиво их описује писац Откровења: „Видјех мноштво народа којег не може нико избројати, од сваког пламена и рода и народа и језика, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом, обучени у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим; и клицаху снажним гласом, говорећи: Спасење је у Богу нашему који сједи на пријестолу, и у Јагњету“ (Отк 7, 9 – 10). Онај који седи на престолу Божијем борави у Цркви. Живи у најприснијој близини народа Божијег. Јагње, Ангец, то јест Господ Исус Христос је Цар на престолу, Пастир, једини Архијереј и прави и једини Бог који то несагледиво мноштво спасених води на изворе воде живе. Сви су на тим непресушним изворима блажени. Они познају Бога и сапричесници су бескрајног блаженства које вечно тече, освежава и воскресава. Бог је жив и не вене и не суши се. Он је тај који ће отрти сваку сузу са сваког лица. Једном ћемо се сви са Богом сусрети, неувели, несасушени и нетрулежни, као „нова твар“. Данас се растајемо са братом нашим у чијем имену вечно мирише дух и душа његова. Данас је дан плакања и суза због привременог растанка с њим. Ваљало би да живимо у нади и очекивању свог часа смрти, еда би Бог отруо сваку сузу са нашег лица и препознао нас као своје. Безбожан човек не осећа ову Божију нежност. Бог му изгледа као немилосрдан крвник. Међутим, за нас који видимо и гледамо Бога у свом срцу очигледно је да је Он љубав (1 Јн, 4, 16) којом се спасавамо.